A tako sam se radovao Bajramu…
Maksuz sam sa svojom Halidom došao na izvore nekadašnjih bajramskih radosti. Obišao sam Blagajske i Prijedorske zarasle staze, u svom Velinom Selu sve mahale i mezarluke. Oživio sam davno zaboravljeno. Na sofama Begove džamije pustio sam duši na volju… Bajram-namaz, mubareklejsanje u Medresi, na Baščaršiji Halidi uzeo cvijeće… I uz prvi fildžan kahve počeo čitati bajramske poruke.
Hotonj je odzvanjao sevdalinkom:
„Nek mirišu avlije, nek se svako raduje, širom Bosne ponosne, nek se pjeva – Bajram je!“
Neko je pustio pjesmu do daske i otvorio prozore. Zovem Bekira da mu mubareklejsem Bajram. Umjesto njegovog uobičajenog: “Selèèè, kućo stara!”, dočeka me prigušen plač. Presječe me. Uspio sam samo da pitam:
– Šta je, bolan, šta se desilo?
– Umro Elmir – izusti kroz jecaje.
– Kakav bolan Elmir, šta pričaš?
– Jest, Boga mi… Upravo sam završio razgovor s Elmirom i Denisom. Odoše oni iz Wiesbadena za Groß-Gerau.
Zovem Elmiru. Kroz suze mi reče:
– Da, moj Ševkete… umro je moj Elmir.
A bajramska radost i dalje se razlijeva Hotonjom… još se čuje sevdalinka: „Nek se pjeva – Bajram je!“
O Allahu, daj mi snage – sada trebam nazvati Šefika i Muharemu. I umjesto bajramskog mubareklejsanja, izgovoriti im ta’ziju za sina jedinca. Uzdahnuo sam duboko… i pozvao.
Šefik se javi… Ne znam jesam li išta uspio reći, jer mi i dalje u ušima odzvanja njegova tiho izgovorena rečenica:
– Allah je tako odredio…
Zatim prigušeni jecaji, pa glas Muhareme u pozadini, nerazumljiv, ali bolno prisutan…
– O Allahu, podari im snage i sabura – prošaptao sam nakon prekida poziva. Pogledao sam u Halidu i tiho dodao:
– I sačuvaj nas ovakvih iskušenja…
Almu, Aminu, Tarika i Bešira nisam imao snage nazvati. Ostavio sam to za povratak u Groß-Gerau.
I tako, preseli naš Elmir.
Elmir Hozdić bio je sin jedinac Šefika i Muhareme, prve generacije naših gastarbajtera. Sudbina njihove djece bila je ista – rode se u Njemačkoj, a odrastu uz nanu i dedu u Bosni. Tako su i Šefik i Muharema svog Elmira ostavili u Bosanskom Kobasu, dok su radili u Njemačkoj. Često mi je pričao o tom vremenu – o nestašlucima i djetinjim pustolovinama.
Po povratku u Njemačku – škola, zanat, posao, ženidba… Sa suprugom Almom dobio je kćerku Aminu, sinove Tarika i Bešira. Godine su prolazile, djeca su rasla. Amina se udala i dobila kćerkicu. Sinovi već rade, cure se zagledaju, svadbe se planiraju…
Šefik i Muharema odavno su penzioneri. Kuću u Groß-Gerau predali su sinu Elmiru, a oni se vratili u Kobas – da pokušaju pronaći uspomene, da obnove zarasle staze mladosti i nadoknade ono što se više ne može nadoknaditi. Uspjeli su obnoviti porušenu kuću, urediti avliju, oživjeti bašču, džamija im blizu… Život u penziji tekao je upravo kako su zamišljali – uz kahvu, umorni, ali ispunjeni, nakon „sihte“ na Frankfurtskom aerodromu.
I taman kad se činilo da sve ide svojim tokom, došao je Kurban-bajram. Muharema je zalila baklavu, Šefik se vratio iz džamije, pije se kahva, čekaju se bajramski pozivi.
Telefon zazvoni – zove unuk Tarik. Šefik sav radostan – zove unuk da mubareklejše Bajram. Javlja se… i onda, umjesto bajramske čestitke, Tarikov plačni glas:
– Dido, babo je preselio…
Koliko god bili svjesni neizbježnosti tog trenutka, koliko god ponavljali:
„Svi smo mi Allahovi i Njemu se vraćamo“,
opet nas iznenadi.
Sa životne čeke zaskoči nas i potrese do temelja.
A Elmir nas je baš potresao.
Elmira znam još od osnivanja našeg džemata – iz vremena stradanja, buđenja, prkosa i nadanja. Bio je jedan od naših „žestokih“ momaka. Islam je živio punim plućima. Nije se nikoga bojao, niti kome pravdao. Hrabro i prkosno kročio je kroz život.
Ali, ispod te istrenirane i korpulentne vanjštine – krila se dobra, skromna bosansko-kobaska duša. Duša koja je stalno trčala da nekome pomogne, često zaboravljajući i sebe i svoje najbliže.
Čitajući oproštajne poruke na Facebooku, još jednom se potvrđuje – tek kad nekoga izgubimo, postanemo svjesni koliki su „mali“ zapravo bili veliki među nama. Slicnu poruku napisah i ja.
Dragi naš Elmire,
hajde, neka ti je hairli preseljenje.
Baš si nas, onako svojstveno tebi – „razbuco“.
Da se malo i našalim, kao nekad u našim fudbalskim okršajima – otišao si iznenada, uklizao nam klizeći start, bas onako kako si samo ti to znao.
Doći ću… vraćam se iz Sarajeva da te ispratim ispred naše džamije u Mainzu.
Dženaza i ispraćaj iz Mainza
Ovakvu dženazu Mainz nije zapamtio.
Ispratili smo našeg Elmira za njegov Bosanski Kobas. Bošnjaci iz svih okolnih džemata – Wiesbadena, Frankfurta, Darmstadta, Mannheima – te brojni Turci, Arapi i Pakistanci, došli su da mu upute posljednji selam. Sad jasno vidimo – bio je jedan od najvećih i najboljih među nama. Mislili smo da je „mali“, a ono – gromada od insana.
U emotivnim govorima, imam Halil ef. Makić, njegov prvi imam Bekir ef. Šuško i glavni imam Medžlisa Hessen Fahrudin ef. Džinić, izrekli su ono čemu smo svi svjedočili – Elmirovu trku da čini dobro i pomaže drugima.
Elmir je živio islam punim srcem – snažno, hrabro. Bio je aktivan u nekoliko džemata – bošnjačkih, turskih i arapskih. Nije prošao pored nijedne džamije, a da u njoj nije obavio namaz.
Do Kobasa su ga pratili Alma-hanuma, sinovi Tarik i Bešir, kćerka Amina, zet Ali, unuka, sestra Elmira, zet Denis, te sestrići Melvin i Edin.
A u Kobasu su ga docekali – babo Šefik i majka Muharema, te ostala preostala rodbina i komsije.
Dženaza u Bosanskom Kobasu
Iz Mainza je krenula džematska delegacija predvođena Halil ef. Makićem, te Nusretom Fakovićem, Bidom Makićem, Ademom Kuljankićem, Nedžadom Kamberovićem, Almirom Palićem i Ševketom Zukićem.
U jutarnjim satima, Kobas je blistao na suncu – u ljepoti se nadmećući sa Savom i Motajicom. Pridružio nam se i Munever Kuršumović sa Alma-hanumom. U avliji su nas dočekali Šefik i Muharema. O Allahu, kakvom si ih snagom i saburom obasuo!
Pristižu prijatelji sa svih strana. Stiže i Bekir ef. sa sinovima Farisom i Selmanom. Evo i Senada Bratića. „Morao sam doći. Ovi ljudi zaslužuju naše divljenje,“ reče, uz selam i stisak ruke.
Tarik drhtavim glasom uči ezan. Halil ef. drži hutbu – protkanu smrću, sudbinom i Elmirovim životom kao poukom. Džuma-namaz predvodi Senad ef. Karić.
Iz mejithane dženazu iznose sinovi Tarik i Bešir, te sestrići Melvin i Edin. Na vratima tabut prihvata babo Šefik – s ruke na ruku, do kamenog mejtaša. Dženazu-namaz predvodi Bekir ef. Šuško, uz potresne oproštajne riječi i traženje halala. “Halalosum!” – zahori se iz stotinu grla. Bosanski Kobas zaječa, a Motajica zadrhta.
U kabur ga spuštaju sinovi Tarik i Bešir, te zetovi Denis i Ali. Tarik poreda tahte. Podmukli i tupi zvuk zemlje, koja nemilosrdno poče da ljubomorno prekriva tahte, odzvanjao je kobaskim mezarlucima. Nastade tišina. Muk.
I to je to. Tu se dunjalučka priča završava… našeg Elmira predadosmo zemlji bosanskoj, po kojoj je načinio prve dunjalučke korake.Svuda prođi – svojoj zemlji dođi.
Džemat se raziđe. Stojim, zagledan u bašluk. Uputih posljednji selam:
“Allahimanet, dragi naš Elmire.”
Bacih pogled na Melvina, zagledanog u dajdžin mezar, i uplakanog Nedžada, dok uzima grumen zemlje s mezara svoga druga.
Vraćamo se kući, u Mainz. Već smo prošli Zagreb. Nusko vozi, a ostali – svako u svojim mislima.
Sutra – život ide dalje.
Povratak na arhivu
